FASADE

 

      Građevinski objekti konstantno bivaju izloženi atmosferskim uticajima – kiši, snegu, gradu i td. Fasada, osim toga što ima estetsku ulogu, treba da zaštiti unutrašnjost objekta od štetnih uticaja spoljne sredine, ali isto tako da omogući adekvatnu osvetljenost, odgovarajuće provetravanje... Drugim rečima fasada predstavlja lice svakog građevinskog objekta, u kome se ogleda njegova funkcija, sadržaji, ali i arhitektonika, odnosno umeće projektanta, graditelja da privuče pažnju posmatrača ili kupca.

      Razlikujemo više vrsta fasada, u zavisnosti od tipa izolacije, osobina i kvaliteta materijala od koga se sastoji, načina montiranja...Osnovni zadatak koji bilo koja fasada treba da ispuni je što bolja toplotna izolacija. U svetu se, a i kod nas, tradicionalno koriste fasade od stakla, aluminijuma, nerđajućeg čelika, kamena i granitne keramike i u mnogim zemljama predstavljaju standardna rešenja. Osnovna podela fasada (prema materijalu od kog je napravljena) bila bi na: stiropor fasade, drvene, staklene, metalne (aluminijumske, čelične i sendvič- panele), kao i fasade od teških elemenata obloge- kamena, opeke i keramičkih ploča).

Najpoznatije, najčešće primenjivane kod nas su stiropor fasade, drugim rečima fasade napravljene od stiropora, stirodura ili neopora. U ovom slučaju izolacija se postavlja direktno na spoljni zid objekta. Stiropor se sastoji od ćelija polistirena, između kojih su vazdušaste šupljine. Jeftin je i lako se reciklira. Stirodur ima veliku gustinu i samim tim je dugotrajniji. Dobro podnosi vlagu i trpi veliko opterećenje, kao i ekstremne klimatske uslove. Dobro prijanja na konstruktivne elemente od betona, a koristi se i za izolaciju podova i ravnih krovova. Neopor (sivi stiropor) se pravi od polistirena sa dodatkom ugljenih vlakana. Bolji je izolator od stiropora. Primenjuje se kod oblaganja zidova od opeke i siporeks blokova. Ne retko u upotrebi su tzv. ventilisane fasade, koje se ne oslanjaju direktno na zid. Najčešće ih mozemo videti na poslovnim zgradama, i važe za izvrsne termo izolatore, pogotovu leti jer imaju dodatni sloj vazduha, koji omogućava uštedu energije.

Staklene fasade se dele na dva osnovna tipa : strukturne i polistrukturne. Polistrukturne fasade se sastoje od elemenata koji imaju okvire. Strukturne fasade se koriste uglavnom za oblaganje nebodera. Uobičajen naziv za ove fasade je zid zavesa. Klasična staklena fasada se formira pomoću horizontalnih i vertikalnih aluminijumskih profila, pri čemu se teži naglašavanju staklenih površina. Držači staklenih elemenata su obično skriveni, ali mogu biti i vidljivi u minimalnoj meri od oko 2.5cm (+fuga). Prozori se otvaraju oko gornje horizontalne osovine prema spolja. Kod ovakvog tipa fasada ugrađuje se izolacijsko staklo sa reflektujućim efektima.

Drvene fasade su najzastupljenije na kućama planinskih krajeva, ali se u novije vreme često javljaju i na objektima u urbanom okruženju. Razlog tome je pojava tehnološki savremenijih premaza i lepkova za zaštitu drveta. Fasada od drveta se sklapa tako što se koriste profilisane daske (letvice) ili drvene ploče. U poslednje vreme se sve više za oblaganje koriste ploče, koje mogu biti troslojne (puno drvo), od slojevitog furnira ili od iverice spojene cementom. Ovde takođe može da se primeni princip ventilisane fasade, a u kombinaciji sa aluminijumskim vođicama na koje se postavljaju daske, postiže se idealan sklop koji idealno reaguje na efekte izazvane usled termičkog širenja.

Metalne fasade mogu biti izvedene od čeličnih ili aluminijumskih ploča, kojima se oblažu sendvič paneli sa termoizolacionom ispunom. Čelične ploče obično imaju pravilan geometrijski oblik koji se po potrebi farba željenom bojom. Alu- ploče u izradi prolaze kroz poseban proces poliranja koji se naziva eloksiranje. Time se se stvara sloj oksida visokih mehaničkih karakteristika što poboljšava zaštitu od štetnih atmosferskih uticaja. Naročite pogodnosti pri upotrebi ploča od aluminijuma jesu njegova mala specifična težina, lakoća pri obradi, oblikovanju i bojenju.

Kamene fasade se izrađuju od klesanog ili rezanog kamena, kao pojedinačni komadi ili od gotovih zidanih panela. Postavljaju se mokrim ili suvim postupkom za vezivanje. Ugradnja mokrom metodom vrši se u cementnom malteru ili lepku, pločama debljine 2 ili više cm. Kod suvog metoda kamene ploče se kače profilima ili kukama na već postojeću podkonstrukciju. Ovaj postupak se primenjuje u slučaju ventilisane  fasade, pri čemu je min. debljina ploče 3 cm. Od materijala za oblaganje omiljeni su mermer i granit, koji je postojaniji. Presek kroz ovakvu fasadu ima sledeće slojeve: kamen d=3cm, vazdušni prostor d=2 do 3cm, termoizolacija d=8 do 10 cm i zidna konstrukcija.

Dimenzije ploča mogu da varijaju u odnosu na optimalnu površinu od 0.5m². Takođe se kao teški elementi za oblaganje koriste i fasade od keramičkih ploča i opeke (fasadna cigla) koje se oslanjaju na donju podkonstrukciju, sakrivenu u fugama.

Betonske fasade i fasade od prefabrikovanih betonskih elemenata su se više praktikovale u jednom razdoblju XX veka. Međutim, osobina betona da loše podnosi kiseli vazduh i druge atmosferske uticaje, i pored upotrebe aditiva koji otklanjaju ovu njegovu manu omogućila je da staklene fasade zauzmu vodeću poziciju u odnosu na druge alternative do dan danas. U svakom slučaju na tržištu su trenutno prisutni razni proizvodi koji uz odgovarajuće projektno rešenje omogućavaju da se završnim radovima postigne željeni efekat prilikom dizajniranja fasade.

Autor teksta: Mladen Budimir, d.i.a

Agencija za projektovanje Arhitektonika

studio@arhitektonika.rs